Čitati "Kovače lažnog novca" ili komunikacija posredstvom ogledala

Marija Panić
2007 Philologia  
Kada je završio Kovače lažnog novca, posle šestogodišnjeg rada, Žid je napisao: "Svakako me više ne muči neizdrživi poriv za pisanjem. Osećanje da 'najvažnije tek treba reći' više ne obitava u meni kao ranije, i čak ubeđujem samoga sebe da nemam puno da dodam onome što vispreni čitalac može nazreti u onome što sam napisao" (Martin 1995: 175). U svom jedinom proznom delu koje je nazvao romanom, Žid stvara svet koji je njemu svojstven, moguć i nemoguć u isto vreme ("Tout dans les Faux-Monnayeurs
more » ... es Faux-Monnayeurs est réel, rien n'est réaliste" (Got 1991: 125)), u kome se prepliću razne ljudske sudbine, razne tačke gledišta u pogledu književnog stvaranja, i gde pisac postavlja svojevrstan zadatak čitaocu (u Dnevniku Kovača lažnog novca, posvećenom onima koji se zanimaju za pitanja spisateljskog zanata, kaže: "Neću toliko učiniti stvarnu uslugu čitaocu ako donesem rešenje izvesnih problema, koliko ako ga prisilim da sam razmisli o tim problemima za koje ne dopuštam da može biti drugog rešenja osim posebnog i ličnog" (Žid 1976: 335-336)). Atmosfera ovog romana donekle počiva na odnosu pisca prema onima koji će ga čitati, a kojima ukazuje poštovanje zamišljajući ih kao radoznale i zainteresovane za probleme književnog stvaranja.
doi:10.2478/v10027-007-0011-6 fatcat:bnpzfajz2re3tn5hwdgv4d2y34