Problemi običajnosti o Hegelovoj filozofiji

Marinko Lolic
2002 Filozofija i Društvo  
Apstrakt: Glavni zadatak ove rasprave predstavlja analiza i interpretacija problema obièajnosti centralne kategorije Hegelove praktiène filozofije. Autor u drugom delu rada daje pregled razlièitih oblika recepcije problema obièajnosti u savremenim interpretacijama Hegelove politièke filozofije. * Èlanak je raðen u okviru nauènoistra'ivaèkog projekta Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu Moguaenost primene modernih filozofsko-politièkih paradigmi na procese društvene
more » ... uštvene transformacije u Srbiji/Jugoslaviji, koji finansira Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije (br. 2156). problema, koji su meðu istra'ivaèima Hegelove filozofske misli izazivali, i još uvek izazivaju, velika neslaganja i oštre sporove. U raspravama o ovom problemu, èesto se susreaee pitanje: zbog èega se nemaèki filozof, u svom razumevanju modernog sveta'ivota, suprotstavio celoj novovekovnoj filozofiji, i posegnuo za kategorijom obièajnosti, što je, s obzirom na glavni tok novovekovne evropske praktiène filozofije, izgledalo kao anahronizam. Iako aeemo odgovor na ovo pitanje pokušati da damo u istra'ivanju koje sledi, i koje u svom središtu ima upravo analizu ovog problema, jasno je veae sada da su kljuèni problemi modernog doba, koje je izazvala Francuska revolucija, u sferi duhovnog i politièkog'ivota bili glavni motivi koji su Hegela pokrenuli na radiklano preispitivanje, kako tradicionalne filozofije, tako i moderne emprijske nauke, kritièke filozofije, politièke i pravne misli. Suoèen sa pitanjima, na koja kod svojih prethodnika nije našao zadovoljavajuaei odgovor, Hegel je izlaz pokušao da pronaðe u promeni metodološkog pristupa stvarnosti i kritièkom preispitivanju celokupne tradicije evropske praktiène filozofije. Rezultat tog radikalnog preispitivanja antièke filozofije, novovekovne empirijske nauke i kritièke filozofije predstavlja Hegelov pokušaj da u sferi objektivnog duha obnovi aristotelovsko poimanje obièajnosti posredovane modernom subjektivnošaeu. Novovekovno hipostaziranje subjektivne refleksije, koje je dostiglo najviši izraz u Kantovoj i Fihteovoh filozofiji, dovelo je, s jedne strane, do uèvršaeivanja unutrašnje suprotnosti praktiènog uma u njegovoj opštosti, a s druge strane, èulne prirodne posebnosti. Moralna autonomija subjekta, koju je Kant uzdigao do temeljnog zakona moralnog sveta, u suprotstavljenosti objektivnom svetu obièajnosti, pretvorila se, u svojoj apstraktnoj neodreðenosti, u princip nemoralnosti. Sagledavajuaei dubinu razdora koja se pojavila u samom temelju modernog sveta, Hegel je, u svom filozofskom razumevanju, ovaj raskol, pokušao da zahvati uvoðenjem pojma obièajnosti. On je nastojao da poka'e da se pomoaeu pojma obièajnosti mo'e premostiti jaz koji je nastao izmeðu èiste volje i prirode, praktiènog uma i praktiène èulnosti. Stoga, Hegelovo uvoðenje obièajnosti treba razumeti kao pokušaj da se princip moralnosti pove'e sa empirijskim uslovima neophodnim za njegovo ostvarenje u obièajnoj zajednici. Drugim reèima reèeno, obièajnost bi, po Hegelu, trebalo da omoguaei
doi:10.2298/fid0209139l fatcat:amkophcwafah5llj6mq7setxlm