Članak najpre ispituje savremenu aktualizaciju »primitivnog« u istorijskom horizontu u kojem su evropske metropole osnivale institute za rasna istraživanja. Savremenost primitivnog odlukuje rastući politički naboj koji je doveden do vrhunca tokom nacističkog režima. Autor ističe da umetnost, koja je proglašena »degenerisanom umetnošću«, nije tako nazvana zbog toga što je navodno kvarila i korumpirala vrline Nemačkog naroda, nego zbog činjenice, da se iz avangardne perspektive celokupna

more »

... a ideologija nužno ispostavljala kao izvitoperena i degenerisana. Zbog toga je sklonost ka »primitivnog« dugo važila kao pouzdani znak sklonosti zapadnim, liberalno-demokratskim vrednostima. Drugi deo rada ukazuje na paradoks novog primitivizma. Kada se avangardni tretman »primitivnog« posmatra isključivo estetičkim kriterijumima, i kada se situira u savremeni hermeneutički milje, on nužno dobija sasvim drugačije značenje. Strategija avangardnog odnosa prema primitivnom nesumnjivo se uklapa u tipično evropsku hermeneutičku tradiciju prisvajanja i preuzimanja.