Moć i nemoć intelektualaca

Alpár Losoncz
2014 Desničini susreti 2013.   unpublished
Sažetak: U članku se postavlja pitanje diskurzivnih mogućnosti uobličavanja kritičkog angažmana intelektualaca. Shodno tomu, razmatra se transformacija pozicije intelektualaca, i to na dvojak način: prvo, uzima se u obzir fenomen intelektualne konverzije (sa krucijalnim primerom prelaska sa marksizma na neoliberalno poimanje sveta) i drugo, tretira se diskurzivna konstelacija izgovaranja istine. Posebno se analizira status reči kao lingvističke jedinice sa kojom se intelektualac služi. U svetlu
more » ... toga se tematizuje misao Borisa Groysa da je u kapitalizmu kritika postala nemoguća, te se napominje da uprkos značajnim momentima ova Groysova analiza iziskuje korekcije. Pored diskurzivne pozicije reči članak tretira i status ideja koje intelektualcima omogućavaju konceptualizaciju stvarnosti. Kritički se analizira tvrdnja da su ideje danas postale nesavremene i da više nisu relevantne. Na primeru analize neoliberalizma, a naročito Hayeka, autor članka pokazuje da je promovisanje ideja od velikog značaja za razumevanje sadašnje epohe. Istovremeno naglašava značaj diferenciranja intelektualaca te posebno razmatra uloga intelektualaca koji na nivou svakodnevice razrađuju određene ideje. Autor se pritom zalaže za ne-moralističko tretiranje položaja intelektualaca shodno socio-ekonomskim transformacijama i politiku istine bez koje se kritička pozicija intelektualca ne može promisliti. Ključne reči: intelektualac, konverzija, reč, ideje, kritička pozicija, politika istine, odgovornost N a početku jeste reč, tako bi se moglo započeti razmišljanje o intelektualcima. Pascal piše Pisma iz provincije ostajući u anonimnosti. Zola, kao locus classicus, piše deklaraciju u kojoj razotkriva jednu aferu. Sartre objašnjava zašto odbija Nobelovu nagradu. Foucault govori o tome da je veza između znanja i moći transcendentalni preduslov da se istina uopšte pojavljuje u diskurzivnim okvirima. Alain Badiou rehabilituje platonističku invarijantnost kao komunističku ideju: svi se služe i to na konstitutivan način rečima. Pomoću određenog performativa interveniraju u odnosu na svet. Propitivanje delotvornosti ljudske reči nas upućuje (i) na hrišćanstvo: ne mislimo samo na poznatu scenu stvaranja, nego i na mnogobrojne teološke diskusije koje su se usredsređivale na razdvajanje između istine i mnenja. Ali ako smo već pomenuli hrišćanstvo, onda neka se pomene momenat bez kojeg se jedva može razumeti drama intelektualca: pobeda pisane reči nad oralnom tradicijom. 1 I pre nego što izvučemo konsekvence iz ovih naznaka 1 Time se ne upuštam u genezu intelektualaca, samo povlačim određene istorijske paralele. Vidi: Rasel Džekobi, Kraj utopije. Politika i kultura u doba apatije, Beograd 2006., 214-285.
doi:10.17234/desnicini_susreti2013.3 fatcat:bzatg4sp4zc5tcqvp7wxo45n5a