State of the national security culture among young population in the Republic of Serbia
Stanje nacionalne bezbednosne kulture kod mladih u Republici Srbiji

Milenko Bodin, Kristina Radojević, Dušan Kesić
2019 Sociološki Pregled  
Сажетак: Предмет овог рада јесте утврђивање ставова младих средњошколског узраста од 16 до 19 година у Републици Србији о појединим питањима безбедности, чиме се жели постићи циљ утврђивања стања националне безбедносне културе. Теоријски оквир рада обухвата систематичан преглед дефиниција и одређења појмова безбедносне културе и националне безбедносне културе. У истражвању које је спроведено коришћена је метода полуструктурисаног анкетног упитника, који је настојао да обухвати основне елементе
more » ... и основне елементе који укључују знање и став младих о безбедносним проблемима у Републици Србији. Добијени резултати указују да млади сматрају наркоманију и корупцију за највеће претње безбедности, а субјекти који према њиховим ставовима имају најзначајнију улогу на плану превенције угрожавања јесу полиција, службе безбедности и приватно обезбеђење. Кључне речи: национална безбедносна култура, безбедносна култура, млади 1. Увод Национална култура настаје као исход стечених вредности и способности да се на њима сагледава како традиција тако и обликовање нових вредности у контексту животних перспектива једне заједнице. На тако формираном знању односно свести о вредностима заједнице као целине формира се и идентитет личног и заједничког живота који онда формира и националну свест. Значај националне културе огледа се у њеном испољавању, тачније у националном културном обрасцу, који подразумева практично испољавање свих посебности националне културе. Национална култура индукује и модернизацију традиционалних вредности, друштвену и појединачну перцепцију вредности и појава у окружењу. Наведена веровања, перцепције и вредности утичу на обликовање односа у оквиру заједнице, која артикулише потребу за њиховом формализацијом кроз правни систем. Осим 1 milenkobodin@fb.bg.ac.rs 2 kristina_radojevic@fb.bg.ac.rs 3 628 Миленко М. Бодин, Кристина З. Радојевић, Душан Б. Кесић, Стање националне... тога, исказује и потребу за динамичким праћењем нарочито у ставовима младих људи који су под већим утицајем друштвених промена. За потребе овог рада, то је важно теоријско полазиште. Запоставаљањем националне културе, слаби и нестаје национална свест једног друштва, као темељ идентитета и главни оквир који идентификује вредности које се штите, као и степен приоритета у заштити конкретних вредности (Bodin, 2017, str. 76-78). Национална култура има велики утицај на правни поредак, односно друштвено уређење и облик власти успостављен у оквиру неке државе. Као интегрални део националне културе рађа се култура безбедности, као начин мишљења о безбедности, шта више, она представља анализу и разумевање безбедносних проблема, с циљем проналажeња адекватног приступа и одговора на кључне изазове. Култура безбедности као своју операционалну форму креира оно што називамо "безбедносна култура". Под овим појмом се подразумевају конкретно понашање, ставови, знање и вештине настале као резултат културе безбедности (Kekić, 2004, str. 14). Зато је ово истраживање првенствено усмерено на начин на који млади у Србији виде националну безбедност, у ком степену је она угрожена и које су могућности њене заштите. Циљ је био да се утврди у ком степену млади уопште размишљају о националној безбедности, како перципирају стање њене угрожености и могућности превенције угрожавања, као и да ли сматрају да постоје могућности за побољшање стања безбедности. Да бисмо приближили проблематику младима, концепт националне безбедности смо пре свега интерпретирали као интегралну безбедност једног друштва. На основу тога смо га представили кроз основне чиниоце угрожавања безбедности односно разложили на неколико фактора, добро познатих широј јавности попут тероризма, криминала и сл., али и носиоце превенције попут служби безбедности, војске и полиције итд. Теоријске основе Може се рећи да је безбедност основна потреба човека, и да је то стање које му омогућава неометан развој свих његових способности. Потреба је услов егзистенције, па је и потреба за безбедношћу основна потреба чијим гашењем или умањењем човек као личност нестаје. Зато можемо рећи да је питање безбедности заправо фундаментални интерес и право сваког човека на достојанствен и просперитетан живот (Bodin, 2007) . Када размишљамо о националној заједници, као проширеном виду људског бића, онда можемо рећи да је национална безбедност услов опстанка нације, а национална безбедносна култура одражава ставове о очувању нације, основне интересе и вредности које треба заштити и начине на које је могуће обезбедити опстанак и просперитет националне заједнице. Питање националне безбедности у Србији је дуго било запостављено, што је довело српску националну заједницу на саму ивицу опстанка. Ширењем српске националне свести међу младима се може постићи обнављање бића српске нације, а сматрамо да је национална безбедносна култура један од најбољих начина за успостављање односа младих према потреби заштите основних националних вредности. Како је питање националне безбедности егзистенцијални, исконски интерес сваког друштва и државе, неопходно је препознати и апострофирати значај безбед-629 Социолошки преглед, vol. LIII (2019), nо. 2, стр. 627-647 носне културе у остваривању и унапређењу стања националне безбедности. У том смислу, безбедносна култура представља основни елемент који одређује друштвени (национални) однос према свеукупним безбедносним проблемима и претњама. 2.1. Појам безбедносне културе Числарчик (Marian Cieślarczyk) повезује безбедносну и одбрамбену културу и посматра их као врсту друштвене матрице, "образац за основне претпоставке, вредности, норме, правила, симболе и веровања која утичу на перцепцију изазова, шанси и претњи и на начин на који се осећа и размишља о безбедности, понашање и активности појединаца или заједнице" (Cieślarczyk, 2010, str. 11). Она се образује ("артикулише"), учи и шири путем система образовања, укључује се у унутрашње и спољашње процесе приликом природне адаптације и организовања људи, али и у току процеса јачања способности одбране и заштите. Она доводи до хармоничног развоја појединаца и заједница и утиче да се безбедност разуме као добробит за све и за животну средину (Cieślarczyk, 2010) . Числарчик уводи концепт који подразумева да се безбедносна и одбрамбена култура одражава кроз три димензије: 1. димензију идеја, вредности и духовности људског бића, 2. димензију друштвеног утицаја организације и правног система и 3. димензију материјалних аспеката људског бивања. Он ове димензије назива "стубовима културе безбедности". Они се називају ментално-духовни, организационо-правни и материјални стубови. Компоненте ових стубова се међусобно преплићу и могу да припадају појединим стубовима. Тако, на пример, знање представља компоненту првог стуба, али такође спада и у други стуб, јер има организационо-правну и техничко-иновативну природу. Култура се као целина материјалних и духовних достигнућа људске врсте ствара и обогаћује у току времена. Она често неприметно утиче на истраживање друштвених појава које спадају у наведена три стуба, а које утичу на начин на који друштвене заједнице (нације) перципирају одређене видове претњи, политичке и војне, које угрожавају национални идентитет. Ти стубови и њихови потенцијали су део очуваних тековина друштва и они опредељују националну безбедносну културу (Piwowarski, 2017). Станаревић тврди да је држава ентитет у оквиру кога се развија национална безбедносна култура, која ће кроз активности државних институција остварити преко потребну легитимност држави да влада и управља грађанима. Поред државе, она истиче значај друштвених институција у обликовању и одржавању друштвених односа, начину расподеле друштвених улога и положаја, обликовању понашања, што се заузврат огледа кроз безбедносну културу. Она сматра да се кроз постојећу мрежу институција може промовисати концепт безбедносне културе, и да се могу у складу са тим концептом створити нове институције. (Stanarević , 2012, str. 306-311). Институције које регулишу понашање појединца у кључним областима друштва, а самим тим и безбедносне културе су (Stanarević, 2012, str. 308): а) породица и мрежа друштвених односа за спровођење репродукције и социјализације; б) институције у области образовања и обуке које треба да обезбеде пренос и неговање знања, способности и специјализованих вештина; 630 Миленко М. Бодин, Кристина З. Радојевић, Душан Б. Кесић, Стање националне... в) институције у области тржишта рада и привреде које треба да обезбеде производњу и дистрибуцију робе и услуга; г) институције у области владавине права, политике које треба да обезбеде одржавање друштвеног реда и стабилности; д) културне, медијске и верске институције, које треба да обезбеде развој контекста значења, вредносних оријентација и симболичких кодова. 2.2. Појам националне безбедносне културе Опште је прихваћено схватање да се нација, као друштвена заједница одликује неким основним елементима, као што су национални идентитет, а са њима су повезани интегритет и суверенитет. Ови елементи представљају основно језгро које омогућава опстанак, а самим тим и безбедност нације (Bodin, 2007) . У литератури се национална безбедносна култура посматра из међународне перспективе, где се државна безбедносна култура користи за објашњавање политичких одлука у међународним односима (Vučetić, 2011; Kirchner, 2010; Katzenstein, 1996a.). Унутрашња питања су ретко подробније истраживана (Farrell, 2002) , а нарочито када је у питању Република Србија. То је погрешно, будући да су државне политике само одраз безбедносних норми које су укорењене у друштву и институцијама. Да би се правилно објаснило понашање неке државе у погледу националне безбедности треба да се разумеју ограничења која друштво поставља држави и институционална ограничења која политика поставља пред доносиоце одлука на нивоу државе (Wolfers, 1952, str. 495). Арнолд Волферс (Arnold Wolfers) сматра да је национална безбедносна политика пре свега делокруг нације која треба да буде заштићена, и да треба да се обликује у складу са приликама у којима се држава и друштво налазе (Wolfers, 1952, str. 501). Према Казенштајну (Peter J. Katzenstein) културно окружење обликује стање идентитета, које заузврат утиче на понашање. Он такође сматра да је безбедносно окружење део културалног и институционалног окружења, а не само питање материјалног (Katzenstein, 1996a, str. 1-6). Према Станаревић национална безбедност представља вишу форму развијања интереса безбедности пренету на људске структуре и ентитете, као полазне и темељне структуре за концептуализацију културе, безбедности, а потом и безбедносне културе. Да би се обликовала национална безбедносна култура на основу националне безбедности, потребно је подржати активну, конститутивну улогу нације у оквиру безбедности политичке заједнице, изградити националну свест припадникâ политичке заједнице, кроз изграђене државне и друштвене институције развијати понашања заснована на моралним и етичким начелима и поштовању норми, оријентисати је према неким важним вредностима које се изграђују и кроз институције образовања, културе, привредне структуре и сличне механизме (Stanarević, 2012, str. 305). Повезивањем Вентовог (Alexander Wendt) аргумента да су и "државе народи" (Wendt, 1999, str. 215-223) и анализе на нивоу ентитета, дошло се до концепта "националне безбедносне културе". Овај појам, међу првима, уводи Џон Дафилд (John Duffield) који идентификује специфичну националну безбедносну културу Немачке у периоду после Другог светског рата која је тражила мултилатералну сарадњу да би се решила безбедносна питања (Duffield, 1998, str. 35) 631 Социолошки преглед, vol. LIII (2019), nо. 2, стр. 627-647 Кекић успоставља разлику између појмова "култура безбедности" и "безбедносна култура". Он наводи да се као део националне културе, развија се и култура безбедности, која се може сматрати делом културе потреба. Култура безбедности се испољава кроз мишљење о безбедности, односно размишљање о безбедности. Како ми мислимо о безбедности, такав нам је и степен безбедносне културе. Други начин испољавања културе безбедности је у виду понашања безбедности. И трећи вид је однос и приступ безбедности -представља спремност и способност да се одговори на претње и изазове било у материјалном било у духовном смислу. Овај вид се испољава када се претње остваре или се уоче нови изазови. Културу безбедности треба схватити као вредност, оно што људи треба да поседују, такође, она може бити схваћена као интерес, јер је интерес сваке јединке да буде безбедна па кроз културу безбедности покушава да га наметне и оствари. Безбедносна култура има смисла само ако постоји свест и мишљење о безбедносним претњама (Kekić, 2004, str. 14). Улога културе безбедности јесте да образовањем, васпитањем и искуством појединаца, друштвених група и народа достигне такав ниво свести о безбедности који ће променити њихово мишљење, понашање и однос према безбедносним питањимa (Kekić, 2004, str. 17). На основу наведеног можемо закључити да се култура безбедности испољава као део опште (националне) културе, те да представља њену субкултуру. Култура безбедности подразумева промишљање и анализу безбедности, претњи и изазова, као и свест о њиховим последицама. С друге стране, безбедносна култура се може сматрати исходом процеса промишљања и анализе стања безбедности, и суштински она представља операционализацију културе безбедности кроз конкретне ставове, схватања, свест и мере које се сматрају неопходним у процесу достизања безбедности. Према Дафилду, национална безбедносна култура је део политичке културе где друштво као целина и политичке елите имају заједнички добро дефинисан скуп фундаменталних убеђења и вредности које су од потенцијално великог значаја за националну безбедносну политику. То за последицу има да друштво и политичка елита имају унапред одређен позитиван став према појединим активностима и политикамa (Duffield, 1998, str. 25). За разлику од Дафилда, ми се у истраживању не окрећемо политичким елитама, већ пре схватању безбедности које је уврежено у друштву, конкретније међу младима у Републици Србији. Будући да не постоји једна општеприхваћена дефиниција, за потребе овог рада националну безбедносну културу дефинишемо као заједничке идеје и веровања која утичу на то како млади у Србији гледају на националну безбедност, безбедносне институције и значај безбедности као вредности коју треба штитити. Истраживање треба да нам укаже на то какви су приоритети и ставови младих у Републици Србији према националној безбедности. Методологија Предмет истраживања у овом раду јесте испитивање стања националне безбедносне културе код средњошколске омладине у Републици Србији. Безбедносна култура, као и сама култура, може да формира контекст у оквиру којег се развијају 632 Миленко М. Бодин, Кристина З. Радојевић, Душан Б. Кесић, Стање националне... и одржавају безбедносни ставови појединца (групе или неког ширег ентитета) и промовишу разна безбедносна понашања. Ставови су трајни системи позитивних или негативних процена, емоционалних категорија и техника за акцију про или контра према друштвеним објектима. Овај појам се схвата и као предиспозиција или ментална спремност, што имплицира да људи, поседујући ову тенденцију или мотивацију, посматрају друштво у оквиру дефинисаних категорија добра и зла (Reich & Adcock, 1978, str. 26). Ставови, као део безбедносне културе, представљају скуп веровања о безбедносним и небезбедносним ситуацијама или питањима које деле чланови једног друштва или заједнице и који утичу на то да се у вези са тим питањима или у тим ситуацијама понашају на одређени начин. Став и понашање могу да буду у високој корелацији, али ни то није увек правило. Поступци и одлуке које спроводе чланови неких колективитета нису увек у складу са ставовима које су изградили, јер на те поступке и одлуке утичу и други фактори. Стога могу бити на делу декларативно опредељење, као став према одређеном питању, и стварно понашање у односу на исти проблем (Stanarević, 2012, str. 319). Поједини аутори већи акценат стављају на ставове, док неки други истичу значај понашања приликом утврђивања стања безбедносне културе. Унутар ове перспективе безбедносна култура се посматра као скуп смерница за понашање у различитим ситуацијама, који одређује прихватљиво понашање или оно понашање које ће бити награђено и самим тим обликује понашања одређених актера. У том смислу се посматра и анализира понашање појединца, понашање организације, државе или глобалног међународног система. Понашање, и позитивно и негативно, научено је током времена и одражава културу, односно систем вредности, веровања и норми који је усвојен од стране појединца (Stanarević, 2012, str. 320). Као што је наведено, у истраживању безбедносне културе могуће је разликовати два приступа, први, који ставља акценат на ставове, и други, који се фокусира на понашање. У складу с тим, у овом истраживању примењен је први приступ. Циљ овог истраживања јесте утврђивање степена развијености националне безбедносне културе путем испитивања ставова средњошколске омладине. Методологија примењена у истраживању конципирана је у складу са циљем истраживања. За потребе овог истраживања сачињен је анкетни упитник. Реч је о полуструктурисаном упитнику, који је садржао питања отвореног и затвореног типа. Упитник је садржао питања која се односе на ставове о појавама и факторима угрожавања, и то: криминал, угрожавање безбедности на интернету, наркоманија, тероризам, корупција, шпијунажа, деструктивне верске секте и утицај медија. Што се тиче фактора превенције, испитаници су замољени да оцене утицај појединих субјеката на заштиту националне безбедности. Предложени субјекти су: судови, полиција, службе безбедности, војска, приватно обезбеђење, црква и верске заједнице, медији, школе, удружења грађана и појединци. Поред тога, упитник је садржао и питања која се односе на оцену општег стања безбедности, угроженост животне средине, утицај образовања на спознају проблематике безбедности, и начин на који се испитаници информишу о питањима безбедности. Последње питање у упитнику односило се на личне ставове, мишљења, препоруке и предлоге испитаника у вези с тим шта треба урадити да би се унапредило стање безбедности у Републици Србији. Методом случајног узорка одабрани су окрузи, градови и школе на територији Републике Србије у којима је истраживање спроведено. Сачињени анкетни упитници су били дељени како у папирној тако и у електронској форми. Истраживање је спроведено у периоду од новембра 2016. до јуна 2018. године. Анкетирање испитаника спроведено је у неколико округа: Град Београд, Јабланички, Сремски, Мачвански, Златиборски, Тимочки, Севернобачки, Шумадијски и Браничевски округ. 4. Резултати истраживања 4.1. Узорак Од укупно 1200 анкетираних испитаника, добили смо 979 успешно попуњених упитника. У односу на број успешно анкетираних испитаника, према полној структури било је 630 испитаника женског пола или 64,3 % од укупног броја анектираних. Мушког пола је било 349 испитаника, што износи 35,7 %. Према старосној структури било је у узрасту од 16-17 година 387 или 39,5 %, а у узрасту од 18-19 година 592 или 60,5 % испитаника. У односу на школску спрему 661 испитаник или 67,5 % је похађао средњу стручну школу, 312 или 31,9% је похађало гимназију, док је свега 6 испитаника, односно 0,6% похађало занат. Одговори На питање о општем стању безбедности у Републици Србији одговори су дати као што је приказано на Графикону 1. Види се да је највећи број испитаника у малој мери задовољан тренутним стањем безбедности. Што се тиче угрожености животне средине у Републици Србији, одговори су приказани на Графикону 2. На основу одговора можемо закључити да млади средњошколског узраста углавном сматрају да је животна средина донекле угрожена, али да то стање није алармантно. Што се тиче оцене појединих појава и фактора угрожавања у Републици Србији, одговори су дати на Графикону 3. Што се тиче одговора на питање о утицају појединих субјеката у сузбијању и превенцији појава угрожавања, оцене су дате на Графикону 4. На питање о томе колико је школа и укупно образовање утицало на спознају безбедносне проблематике у Републици Србији, одговори су углавном били средње и у малој мери. Проценат одговора је приказан на Графикону 5. На питање на који начин се најчешће информишем о питањима безбедности, одговори су представљени на Графикону 6. Национална безбедносна култура код младих у Србији још увек je недовољно истражена. Циљ овог истраживања био је да оствари увид у то како средњошколска омладина гледа на појаве угрожавања и субјекте превенције. Резултати истраживања указују да највећи број испитаника сматра да је опште стање безбедности незадовољавајуће или задовољава у малој мери (укупно 54% испитаника). Што се тиче угрожености животне средине, према мишљењу испитаника животна средина није у великој мери угрожена. Као главне безбедносне проблеме, испитаници препознају пре свега корупцију, медијску пропаганду и наркоманију, а тек на 634 Миленко М. Бодин, Кристина З. Радојевић, Душан Б. Кесић, Стање националне... четвртом месту је криминал. Што се тиче субјеката превенције, мора се рећи да испитаници не препознају изузетну улогу неког субјекта по питању решавања безбедносних проблема. Мало у том погледу одскачу медији, мада је релативно мали број испитаника (свега 123) сматрао да медији имају изузетну улогу у превенцији појава угрожавања. Највећи број испитаника сматра да су у великој мери за то задужени полиција (244), приватно обезбеђење (216), војска (203), па службе безбедности (191). Када је реч о утицају образовања и школе на спознају проблематике безбедности, већина испитаника сматра да је школовање у малој мери или средње утицало на спознају ове проблематике. Доминантан начин информисања о питањима безбедности јесте интернет (58%) али и телевизија (30%). Што се тиче напомена, предлога и савета у вези са побољшањем стања безбедности, испитаници у највећем броју нису дали одговор. Међутим, било је доста одговора који су апострофирали проблем корупције и указали на потребу за њеним искорењивањем. Затим је било савета да је потребно увести строже казне за све преступнике, као и да је потребно побољшати едукацију у области безбедности. Било је и предлога да се повећа присуство полиције на јавним местима и да се генерално подиже свест о безбедности код грађана и стручних служби. Закључак Како тврди Кумар (Deepa Kumar) обликовање националне безбедносне културе зависи од стања националне безбедности, али је у великој мери под утицајем медија (Kumar, 2017 (Kumar, , str. 2154. Ове ставове је потврдило и наше истраживање. Односно, начин информисања о безбедности има значајан утицај на ставове о питањима која су обухваћена упитником. Како се већина испитаника изјаснила да се информише путем интернета, треба узети у обзир доминантне теме у интернет презентацији медија. Поред тога, значајан утицај имају садржаји на тзв. друштвеним мрежама на обликовање свести о угрожавању или превенцији. На ово питање се надовезује и утицај самог школовања, јер готово половина испитаника сматра да је школовање у малој мери или нимало утицало на спознају ове проблематике. То отвара питање о заступљености проблематике безбедности у образовном систему Републике Србије. А како је образовање есенцијални начин за формирање безбедносне културе, овакво стање захтева промену у систему образовања. Школски програми треба да буду резултат препознавања значаја и улоге образовања у информисању основаца и средњошколаца о питањима безбедности. Када је реч о факторима угрожавања безбедности, средњошколци сматрају да су фактори потпут нарокоманије, корупције и медија највећа претња по безбедност. Питање улоге медија остаје противречно. С једне стране, испитаници сврставају медије у групу фактора који у највећој мери угрожавају безбедност, а с друге стране, препознају медије као једне од најзначајних фактора који доприносе превенцији угрожавања. Осим медија, средњошколци придају значај полицији, службама безбедности и војсци као факторима превенције. На основу спроведеног истраживања јасно је да средњошколци сматрају да је корупција проблем који највише угрожава националну безбедност, а да је релативно мало механизама који би били у стању да успешно реше тај проблем. На основу 635 Социолошки преглед, vol. LIII (2019), nо. 2, стр. 627-647 тога можемо закључити да је поверење у државу на релативно ниском нивоу, да у великом делу међу младима влада апатија и да мало њих заиста верује у улогу коју као појединци или кроз удружења грађана могу играти у подизању нивоа безбедности. Сматрамо да је њихова свест о могућностима превенције релативно ниска и то указује на низак ниво безбедносне културе. Питање националне безбедности у Републици Србији је веома дуго било запостављено. Чак и данас је ово питање на самим маргинама како политичког тако и друштвеног дискурса. Актуелно стање свакако одржава негативне политичке, културне и економске проблеме прошлости. Запостављањем националне културе, слаби и нестаје национална свест једног друштва, као темељ националног идентитета и главни оквир који идентификује вредности које се штите. Како је питање националне безбедности егзистенцијални интерес сваког друштва и државе, неопходно је препознати и апострофирати значај безбедносне културе у остваривању и унапређењу стања националне безбедности. Безбедносна култура представља основни елемент који одређује друштвени (национални) однос према свеукупним безбедносним претњама. Трансфер националне културе у безбедносну културу представља императив сваког друштва које тежи унапређењу своје безбедности. Изградњом адекватног фонда знања и разумевања безбедносних проблема и претњи, једно друштво унапређује своје капацитете за проактивно и реактивно деловање у односу на бројне облике угрожавања националне, социјалне и личне безбедности. 636 Abstract: The subject of this paper is to examine the attitudes held by young population, age 16 to 19, in the Republic of Serbia about certain security issues, with the general aim to identify the state of the national security culture. Theoretical background comprises a systemic overview of definitions and interpretations of the terms "security culture" and "national security culture". The conducted research was based on the method of a semi-structured questionnaire aiming at covering fundamental elements, including knowledge and attitude of the young generation about security issues in the Republic of Serbia. Results indicate that young people in Serbia consider drugs and corruption as dominant threats, and believe that the police, security services, and private security play a major role in the prevention.
doi:10.5937/socpreg53-20431 fatcat:6ule35kmifcy3dmspo27nia74e