Пишчева насловна кованица "Хуманик" направљена је по аналогији са "Титаником", сугеришући могућност и вероватност самоуништења (аутоапокалипсе) доброг дела човечанства, ако већ не и човечанства у целини. На ширину и дубину Svetozar Stоjanović, Humanik? 6 сенци аутоапокалипсе, тешкоће теодицеје, и онако огромне, постају сасвим неподношљиве. Аутоапокалипса (дословна "Смрт човека") би за религиозне хуманисте представљала тријумф апсолутног: искушења, хибриса и греха човековог. Поверовавши у "Смрт

more »

... ога" и уобразивши да је сам постао човекобог, човек се дрзнуо да у своје руке узме моћ "Божјег Суда". А. Малрo је упозорио да ће 21 век бити доба религије или га уопште неће бити. Није довољно јасан смисао тог исказа, али је његов аутор био у праву ако је хтео да каже да без хитне опште религијске екумене нема изгледа на опстанак људског рода. Кључне речи: модерност, постмодерност, аутоапокалиптичност, пост-постмодернизам; отуђење, имиџизам, филозофија, религија, књижевност. "Не знам у којој сам се ноћи загубио, под чијим сам кровом заноћио, од ког сам умора заспао. А пробудила ме тишина, огромна, цела, стена тишине. Није ни дан ни ноћ. Подижем ћебе, диже се облачић пепела, придижем се на лактове, лактови упадају у јастук и душек који се диме пепелом, устајем из постеље, она се одлама за мном и дими пепелом, прилазим прозору, повлачим завесу да видим где сам, откида се комад пепела, желим да отворим прозор, он се нечујно скрши, придржавам се за зид, пробијам га, једва се задржавам да не испаднем напоље. Вичем из све снаге, не чујем се, ништа не чујем, опет дозивам: нигде никог. Прилазим огледалу да се проверим, јесам ја. Шаком притиснем свој лик у огледалу и пробијем га, сад је у пепелном огледалу уместо главе рупа шаке. Отварам врата, ломи се пепелна квака на пепелним вратима, која се руше и диме за мном, на степеништу дозивам људе, не чујем се, ништа не чујем. Јурнем низ степенице, оне се руше под мојим стопалама, до чланака упадам у њихов пепео, истрчавам на улицу, дрворед расцветаних кестена, куће, аутомобили, бандере, младић и девојка, загрљени, наслонили се на кестен. Дозивам их, не одазивају ми се, прилазим им, хватам младића за раме, оно се одломи и задими плавим пепелом, младић од пепела занесе се заједно с девојком, али не падоше, задржа их стабло кестена својим мрким пепелом. Полазим низ улицу, упадајући у асфалт пепела, као у свеж и тамни снег... Вичем, не чујем се, ништа се не оглашава и не креће... Све је овде сада пепео. Град је пепео. Мора да је познатим претњама сагорео град, треба побећи одавде, јер ако падне киша, град ће постати тесто, гњецаво, љуто и горко... Бежим тек разлисталом шумом, хватам се за стабла, руше се, распадају се, она су пепео, затрпава ме облак зеленог и мрког пепела... Идем корак по корак, шуњам се, окрећем, за мном облачићи пепела, небо је пепелно, нема сунца, светлост је пепелна, можда је и светлост сагорела, тишина је пепелна..." (Добрица Ћосић, Бајка)