Апстракт: Досадашња интензивна проучавања књижевног дела Данила Киша скренула су пажњу на бројне интердисциплинарне везе у његовом опусу, али је на пишчеве афинитете према ликовним уметностима указивано махом узгред. Стављајући у истраживачки фокус његове најзначајније есеје посвећене сликарству, циљ овога рада је да са становишта модерних књижевних теорија маркира и детаљније расветли она Кишова учитавања у којима су садржана препознатљива аутопоетичка начела. Кључне речи: аутопоетика,

more »

... ст, сликарство, Медиала, иронични лиризам, есеј-прича, прозор, наративност, мултипликација, преображај (морфинг). Кишова рана аутопоетичкa прича "Ципеле" завршава се једном аутоироничном сценом, у којој јунак, сиромашан студент светске књижевности, покушава да ослика угљеном свет својих успомена симболизован изношеним прашњавим ципелама што су стајале на поду. Када из једне од њих исклизне пацов "бришући једним потезом све оно што се хтело отети забораву" (Va: 455), 1 схватамо да ципеле нису хтеле у слику, већ у причу. Овакав завршетак приче може се посматрати и као аутопоетичка и као аутобиографска алегорија, будући да је писац сматрао да "за сваки садржај постоји идеална * научни сарадник,