Abstrakt: Prikazana je evolucija društvenoprihvatljivog umiranja u Evropi u no-vom veku, razliNDL]PHÿXWUDdicionalne, moderne i postmoderne smrWLLSROLWLþNDXSR-trebljivost dobre smrti. Skrenuta je pažnja na deheroizaciju smrti, na promeQHVHüDQMD na smrt i na detabuizaciju i "revoluciju smrti" u 20 veku. .OMXþQHUHþL: dobra smrt, umiranje, ars moriendi, herojska smrt, revolucija smrti Svaka kultura propisuje norme dobre ili loše smrti. Kolektivna prinuda ne priti-ska samo življenje nego i umiranje.

more »

... Raznovrsnim scenarijima poželjne smrti, po-smrtnih rituala i pogrebnog ceremonijala trebaORMHVPUWXþLQLWLSRGQRãOMLYLMRP ali i društvenoprihvatljivom. Život je uvek bio hronika nagoveštene smrti ali i katalog poželjnog umiranja. Što je slabije kontrolisana, to je smrt lošija, pa se u sklaGX VD WLP QDMþHãüH UD]likuju tri tipa dobre smrti: sveta ili spiritualna smrt (žrtvovanje za ideju), medicinski nadgledana smrt i prirodna smrt. Prva verzija poželjne smrti svakako je SROLWLþNL najupotrebljivija i to u društvima ]DKYDüHQLP KURQLþQLP ili akutnim ratom. U miru, pak, ponajviše je poželjna ona smrt koja se dešava u dubokoj starosti pod medicinskom kontro-lom. Svuda za dobru važi samo ona smrt koja stiže po generacijskom redu, tj. onda kaGD PODÿL QH XPLru pre starijih. Za razliku od smrti deteta, u svim društvima je smrt staraca deo "reda stvari"6PUWVKYDüHQDkao sudbina ostare-lih, izaziva umerenu žalost. To je opštekulturno prihvatljiva smrt. U politici je, PHÿXWLPGUXJDþLMH$IULkanci se boje smrti poglavice zbog slabljenja integraci-je plemena, a smrt malog deteta uzimaju kao ništavnu stvar (Toma 1980 II, 1DVOLþDQQDþLQLLVODPski teroristi ne žale smrt mladih bombaša samoubi-ca. Sa generacijskog stanovišta umiraQMH MH RVOREDÿDQMH SURstora novim isku-stvima i noYLP RþHNLYDQMLPD PODde generacije. Otuda normalnost umiranja ]QDþL GD WUHba najpre predati drugima kolektivne uloge, a ne prerano umreti QHVUHüRP LOL EROHãüX)HOGmann 2004, 40). U snažnim krizama i ratovima uzvišena i poželjna smrt može biti i stradanje za državu, veru, naciju ili partiju. U prošlosti integracija smrti u svakodnevicu ne samo da nije biODQHRELþQDQH