Не изневеривши ни начела античкога наслеђа, које му је као песнику и латинисти епохе хуманизма било непресушно врело, као ни завете хришћанске традиције, којој се као свештено лице окретао, Илија Цријевић је успео да иза себе остави дело које сведочи о намери да уравнотежи ова два традицијска извора. Отишавши корак даље и од антике и од хришћанских завета, но при томе, не одступајући од њих, створивши довољно обиман корпус, а поглавито поетски, који ће нас у овоме раду занимати, а којим се да

more »

... казати како опстаје линија слеђених традиција, Цријевић је само потврдио своју на другим местима очевидну поетску и уопште уметничку самобитност. Пошавши од Сенеке као узора, који ће му послужити да осведочи своју припадност развојној линији антике, Цријевић се није задржао на неоригиналним и дилетантским имитацијама, као и преузимањима од свога учитеља, већ је философску концепцију гнева, коју је тај учитељ утемељио, дубље сагледао и битно проширио, не осујетивши ни Сенекино ни сопствено дело.