Одговарајући – барем дијелом и ма колико посредно – насредишње питање из назива-теме нашег Научног скупа, рад, у својојуводној етапи, доноси кратак историјски преглед размишљања о судбини и"задацима" (тачније: будућности) театра: од 1901. и првог Српског законао позоришту, преко "трасирања" мјеста и улоге позоришне умјетности увријеме оснивања Народног позоришта у Бањој Луци, првог бана Врбаскебановине Светислава Тисе Милосављевића (1930), до (циљно-програмски)сличних одређења у вријеме када је

more »

... Позориште у Бањој Луци дјеловало уоквиру усташког система Независне државе Хрватске (1941) те – конач-но – захтјева које је пред театарску умјетност стављало комунистичко-револуционарно уређење, након Другог свјетског рата (1944/45). Слиједе и– данашњи – лапидарни "одговори" на постављено питање: позориште иданас има – свакако – будућност, али му је нужно одредити умјетничкирелевантан "курс" и смјер развоја, али и репертоарске оријентације. А таће се извјесна будућност – и поред свих могућих "меандрирања" – посигур-но најчвршће утврдити кроз свјесно и истрајно заснивање репертоарана ПРАИЗВЕДБАМА, том истинском изазову (какво је свако трагање зановим и дотад "невиђеним"), али и несумњивом искушењу кроз које нашапозоришта крмане са мање или више досљедности или успјеха. Коначно,представљање комада два драмска аутора, једнога чији је комад НП РС уБањој Луци успјешно "праизвело" (Богдана Шпањевића) и другога, авангар-дисте кога нисмо препознали и чије драме нисмо играли (Бранка Чучка); даби све била додатна разрада и доказ наших претходних увјерења како супраизведбе на репертоару вриједносно жаришна али и потенцијално кли-ска мјеста савремене театарске продукције.