The Balkans as a European inner otherness

Caslav Koprivica
2013 Zbornik Matice srpske za drustvene nauke  
САЖЕТАК: У овом чланку аутор настоји да испита важност улоге Балкана у представном свијету (Западне) Европе. Желимо да освијетлимо три момента: нужност посредованости бића Европе другошћу, необичност европског опажања Балкана и утицај конструкције овог тобожњег јединственог, спољашњег идентитета Балкана на самоперцепцију народа с Полуострва. У тексту је учињен напор да се покаже како се унутрашња сложеност европског идентитета непосредно и неизбјежно тицала других, не само балканских, културних
more » ... лканских, културних другости, и како је за Балкан особено то што њега Запад не признаје као довољно различиту другост. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Балкан, Европа, Запад, идентитет, култура, признање Код перцепције Балкана, нарочито европске и шире -западњачке перцепције, упадљива је извјесна напетост између географског момента, који свједочи о припадању подручја Балканског полуострва европском континенту, и културног момента, који многи -и на Полуострву и изван рецепције балканских догађаја, али прије свега "балканског идентитета", као угаоног камена европско-западњачког балканистичког дискурса. Апсорбовањем балканских територија у Отоманско царство његове земље и народи постепено су падали у заборав остатка Европе, да би тек од 18. стољећа почела изнова да се развија свијест да "европска Турска" није никакво хомогено културно подручје с неспорном доминацијом азијатских завојевача. Повод за поновно појављивање у повијести балканских народа био је, наравно, њихов оружани отпор турској окупацији, који, када је ријеч о Србима, готово да није ни престајао, али који је дотад или имао локални значај, или, када је и био дио ширег оружаног сучељавања европских сила с Турском, није био перципиран као отпор одређеног балканског народа или балканских народа, будући да је владала велика конфузија у погледу њиховог имена, а тиме и идентитета. Наиме, Европљани су те непокорне хришћанске "поданике" Отоманског царства, на примјер Србе, реципирали или онако како су они себе називали, било преко социјалног самоозначавања ("хајдуци" и "ускоци"), било као дио етничке или локалне особености ("Сервијани", "Расцијани", као средњовјековни називи за Србе, или као "Црногорци", "Херцеговци"као локални племенски називи), или су им надијевали своја имена ("морлаци"). Како од 18. стољећа више није могло да се игнорише постојање хришћана у Турском царству, Европа је почела интензивније да се бави њима -политички, војно и културно -и отад постоји непрекинуто занимање за Балкан. Један од најзначајнијих трагова тога занимања јесте и сам назив за Полуострво, који се први пут помиње 1808. gодине код њемачког географа Jохана Августа Цојнеа (Johann August Zeune). Наиме, турски назив за планину Балкан (данас Стара планина у Бугарској) -а он је гласио Емине-балкан, што је значило "планина Хемос", византијски Аимос/Емос -сведен је на ријеч која означава само планину, и он је затим надјенут читавом полуострву. Тако су једни туђини од других узели ријеч и додијелили је читавој територији, што се може сматрати симболичким и за потоњу повијест Балкана, о чијој су судбини, па и именовањима и номенклатурама -што је, видјећемо, један од важних момената владања -по правилу су одлучивали небалканци. Европски говор о Балкану варирао је између заинтересованог, најчешће слабо обавијештеног егзотизма бројних путника, задивљених или престрашених необичношћу сразмјерно недалеког, унутаревропског подручја нецивилизованости, и заинтересованог сакупљања података праћеног различитим анализама, процјенама локалних прилика, а на крају и имагинативним градњама локалних идентитета. Непознати балкански други постаје предмет занимања од тренутка када се више његово по стоја ње није могло негирати, будући да Турска више није била кадра да "полицијским" акцијама и/или казненим експедицијама "рјешава" питање балканских хришћана, држећи га тако подаље од свијести Европе. Истовремено, постојање таквог балканског чиниоца, који је стално, за Европљане непредвидљиво, вршио уплив на локалне, а временом све више и на глобалне прилике, био је узнемиравајући стога што је тиме отворено
doi:10.2298/zmsdn1343221k fatcat:lkj2og2645e3bc4e6kfukvxoyq