Филолошки факултет Универзитет у Београду Октобра 2019. године умро је Харолд Блум. У блиставој каријери која је, с несмањеним интензитетом, трајала дуже од пола века, Блум се устоличио као иновативни теоретичар, али и оштри противник "школе ресантимана", бранитељ Западног канона и Шекспира као његовог темеља, тумач романтизма (нарочито Блејка и Шелија), проучавалац Кабале и тумач гностичког и библијског знања. Блумово трајно и -још важније -упорно присуство на попришту америчких културних

more »

... а само је подстакло његову антитетичку продукцију: за собом је оставио непрегледан опус од преко четрдесет ауторских књига и неколико стотина приређених зборника, темата, антологија и хрестоматија, чији ће утицај на науку тек добити своје пуно значење. Данас се сигурно може тврдити да је Харолд Блум de facto најважнији (амерички) књижевни критичар своје генерације. Посматрајући полемике, написе, интервјуе и чланке, уз спознају да нових неће бити, поново се потврђује мисао коју је један аутор забележио у некрологу Ренеа Велека: "... читао је толико више од других -и толико тога упамтио -да је улажење у ма какву расправу с њим подразумевало опасност да вас порази његов невероватни научни рад или да вас рашчеречи његов прецизни ум." 1 Неколико месеци пре смрти Блум је последњи пут објавио "последњу књигу": Possessed by Memory: The Inward Light of Criticism. Читаоци који су с пажњом пратили залазак Блумове каријере свакако су запазили претходне варијанте "лабудове песме" -најпре студију о Библији у преводу краља Џеjмса (The Shadow of a Great Rock: A Literary Appreciation of The King James Bible) и критичко-мемоарску монографију Анатомија утицаја (The Anatomy of Influence: Literature as a Way of Life), обе из 2011. године, те књигу о Емерсону и Фокнеру